RAINBOW MOUNTAIN TREKKING

Napisao Stefan Janković

Jak, gotovo parfemski, miris nečega što je naš prijatelj nazvao „Agua de Florida“ zapahnuo nam je neurone. U istom trenutku razbudili smo se i postali svesni da nam je ta mešavina biljaka sa alkoholom obelodanila da se nalazimo na blizu 5000 metara nadmorske visine, negde u bespućima Perua a pred naplatnom rampom uz koju se nalazi zgrada nalik na minijaturnu Sidnejsku Operu. Tu je ulaz na Vinicuncu. Ili ako želite po kastiljanskom Montana de Siete Colores. Nama, svakako, najbliža pod imenom Rainbow Mountain. 

Turizam kao efekat može delovati u više smerova, neke ljude i prostore opteretiti a nekima doneti blagodeti ili, kao što je slučaj ovde, povratak kući. Tek pre desetak godina, usled klimatskih promena i specifične mineralizacije tla došlo je otkrivanja ove planine i trekinga po njoj za brojne turiste. Isprva držana u tajnosti za manji broj ljudi kao ekskluzivna lokacija, dospela je preko društvenih mreža do stranica National Geographica a potom i do velikog broja zaljubljenika u prirodu širom sveta. Povećan broj turista u ovoj regiji doneo je meštanima izvor prihoda od kojih su kroz par godina uspeli ne samo da prežive već i da sagrade više škola, ugovore bolje nastavno osoblje, mašine za održavanje vijugavih puteva kroz njihova naselja itd. Danas, ovde žive 23 lokalne zajednice, skromni, srdačni i neposredni ljudi, tipično andskih naboranih crta lica. Često bosi hodaju po nepredvidivoj planini umotani samo u šarene chullo kape „sa ušima“  nudeći turistima prevoz konjima gotovo do samog vrha. Hvala im ali ne treba. Daj štap za penajnje...

Dok se borim za svaki udah kiseonika, krda alpaka nas zbunjeno gledaju. Verovatno se pitaju, gde su ovi pošli kad ovako jedva koračaju. Zanimljivo je da usled oskudne vegetacije na ovoj visini jedino alpake sa svojim specifičnim oblikom njuški mogu bezbrižno da pasu. Čak ni njihovi rođaci, lame, takođe kamelidi, ne mogu preživeti ovde. Zavideći ovim stvorenjima koje više liče na plišane igračke nego na kamile (što zapravo jesu), nastavljamo dalje. Shvatamo da cilj treka nije onaj vrh koji nam se usled kratkog daha čini kao da je van Mlečnog puta. Od projektovanog „doći ćemo i slikaćemo se na najpitoresknijem mestu na svetu“ došli smo do toga da nas je sam put dovoljno opčinio. Valjda to tako ide sa nesputanom divljinom. Sve odiše slobodom – ljudi, životinje, vegetacija, glečeri na vrhovima i trošni kućerci u podnožju. Čudno je da to sve čovek shvati tek kad mu nedostane kiseonika u glavi. Usput, tu se vodi i uzbudljiva bitka gde dovodite na probu svoj organizam i volju. Kada vidite lokalce kako lagodno ne gase cigaretu i skakutavo pešače po planini – ulije vam se snaga niotkuda. Daj i drugi štap za penjanje... 

A na vrhu celokupan filmski set. Domaćice na 5000 metara visine kuvaju kukuruz (choclo) sa sirom i proveravaju da li su chicharoni (nešto mesnatiji i poveći čvarci) gotovi. Zaboravite elektrolite, ovo je mnogo slasnije okrepljenje. Pogled zaista prati neobično prelivanje boja. Nepregledno prelivanje boja. Iznad njih, u daljini, poput ornamenata stoje snežni vrhovi. Kako obuhvatiti fotografijom sve ovo? Nemoćni pred kreativnom prirodom ostaje vam da izaberete neki osamljeni kutak, uprete pogled u šarenu daljinu i udahnete duboko – jedino mesto na svetu koje doslovno ostavlja bez daha.

 

Stefan Janković


južna amerika argentina buenos aires